Izložba tapiserija Sofije di Garofani, pod nazivom FLORILÈGE, otvorena je 11. februara 2025. godine u Galeriji Kolarčeve zadužbine.

Sofija Ćuk di Garofani rođena je u Sjenici. Diplomirala je na Visokoj školi primenjenih umetnosti u Parizu, gde je i radila kao profesor. NJen umetnički opus obuhvata tapiserije, crteže, keramiku i tekstil za visoku modu. Osnivač je i predsednik fondacije Francusko-srpska tradicija i kultura i umetničkih ateljea pri dvorcu Champs-sur-Marne. Svojevremeno, bila je kustos pariskih umetničkih salona, direktor galerije Art contemporain Yugoslavie u Parizu i umetnički savetnik Marne-la-Vallée. Predstavila se na preko 280 izložbi širom sveta. Studijska istraživanja i putovanja vodila su je do Egipta (tapiserija Kopta), Italije (mozaici Ravene) i Turske (ćilimarstvo Konije). Više od decenije posvetila je razvoju i promociji kulturnih veza između Pariza i Herceg Novog. Od 1970. živi u Parizu. Stvara između Pariza, Sjenice i Herceg Novog. Majka je troje dece.

Tapiserije gospođe Sofije Ćuk Garofani imaju svoje ime: mudrost. Umetnost ukrštenih niti inspirisana je mitologijom, koja je vrlo prisutna kao stvaralački čin i objašnjava našu civilizaciju, put nomada i odlazak čoveka prema novim izvorima svetlosti. Ovo je neočekivana definicija koju je dao za tapiseriju jedan od naših najvećih savremenika, gospodin Eduar Žanere (Édouard Jeanneret) zvani Le Korbizje („mural-nomad“, čudan spoj reči koji duguje pomalo svojim dalekim konačištima putujućih plemena…).

„Mural-nomad“ ili „zid od vune“, prvi bedem naših predaka protiv toplote i hladnoće, vetra i kiše, nastavio je vekovima da igra dvostruku ulogu korisnog i dekorativnog. Danas, to je Sofija, koja nam donosi „mural-nomad“, koji nova generacija slikara modelara vraća na pijedestal – lagodnost da se osećamo bolje u svetu u kojem nas sa svih strana okružuju funkcionalni hladni predmeti.

Njena dela predstavljaju svet u koji, pošto smo se navikli na njegove različite oblike istraživanja, možemo da uđemo. Sofija stapa tehničku savršenost i kosmičku transformaciju. Tapiserije Sofije Ćuk Garofani izražavaju naročitu opčinjenost, niti su sputanost, niti su odbojnost, već, naprotiv, oslobođenost katarzom koja je već okončana. Ovde se već pokazuje njen slovenski karakter, čija tajna počiva u identitetu koji je već ostvaren između realnosti i života, života koji se identifikuje sa svetom gde Sofija tvori simbiozu oblika i materije koja je ostvarena u jedinstvu duha i tela. Nove tapiserije zadržale su bogatstvo tkanja ćilima. Ova nova faza jeste prenošenje starih srednjevekovnih motiva krajnje slobodnim stvaralaštvom. Okretanje prema novoj figuraciji je želja umetnika da prikaže aktuelnim srpski srednji vek, duboko urezan u istoriju. (Armand Lanoux)