Izložba „Ton” Ljubimira Popadiča predstavljena je u beogradskoj geleriji Nikola Radošević (Uskočka 5).

 U vremenima kada mnoge galerija promoviše angažovanu umetnost plasirajući nam političke, marketinške, socijalne i aktivističke poruke, poklon beogradskoj publici nam dolazi iz galerije „ Nikola Radošević „ u vidu odlične izložbe slika savremenog realizma  Ljubomir Popadića.  Prošlo je više od petnaest godina od poslednjeg susreta ovog plodonosnog slikara iz Crne Gore sa stručnom javnošću, kolegama i ljubiteljima likovne umetnosti naše prestonice. Na postavci će biti predstavljeno tridesetak dela u tehnici ulja na platnu  iz različitih ciklusa i perioda stvaralaštva.

 

Rođeni Zrenjaninac , školovan na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu svoj privatni i profesionalni život je iz vojvođanske ravnice zamenio za prelepi Bokokotorski zaliv, čarobno Jadransko more i crnogorski planinski krš.  Inspiraciju za svoj bogat slikarski opus decenijama crpi i iz putovanja , obilazaka svetski poznatih muzeja, diveći se delima slavnih majstora slikarstva. Učesnik je i dobitnik velikog broja stručnih  nagrada na domaćim, regionalnim , inostranim kolonijama, simpozijumima i izložbama.  Popadić pripada onoj grupi umetnika koji uživaju u životu,  slikaju ono što ih okružuje , osluškuju damare prirode prenoseći svoje impresije na platno  autentičnim umetničkim rukopisom . U osnovi svakog njegovog dela je crtež, crtež  od koga sve počinje.  Tokom daljeg  procesa slikanja, on se  prepušta građenju slike,  slobodnom izrazu, senčenju   i  koloritu.

U centru njegovog interesovanja je nestvarno lepa Boka koja ga nadahnjuje i kojoj se uvek vraća. Moćne planine koje se oslikavaju u moru, barke koje se njišu , stoletne kamene kuće, krovovi i fasade  čarobnih primorskih gradova, tornjevi i zvonici crkava i manastira koji ponosno izranjaju iz gradskog jezgra. Prateći svoj unutrašnji impuls , gradi sliku suptilnim tonskim gradacijama prenoseći na platno senzacije iz prirode koje opijaju njegovu dušu . Dinamika linije sugeriše emotivan pristup i rešenost umetnika da se impresija što vernije prenese. Iako slikama ne promiče ni jedna figura, posmatrač može da oseti zvukove i energiju grada ,  mirise mora, huk talasa koji udaraju u stene i dašak vetra koji struji uskim ulicama . Topla paleta, senke , svetlost koja obasjava more, arhitekturu i planine doprinose da posmatrač još dublje utone u ove magične pejsaže. Boravak na Hilandaru, spiritualno iskustvo  i  energija Atosa su zauvek ostavili pečat na njegovom srcu. Ciklus slika koji je nastao inspirisan manastirima sa Svete gore ima posebno mesto na ovoj postavci. Iz portretisanih monaha i iskušenika, viševekovnih zidina i nestvarnih prirodnih lepota isijava duh epohe i srednjeg veka. U duhu  slikara realizma značajno mesto u Popadićevom stvaralaštvu imaju mrtve prirode. Patina,dah minulih vremena,  zaustavljeni momenat i spokoj  osećaju se  u  slikama na kojima su prikazani stari kredenci, drveni stolovi , iskorišćeni slikarski materijal i alatke, violine,prašnjave boce,  fenjeri, čajnici, vaze sa cvećem, posude sa voćem… Simbolika vrata, kapija i dveri je vekovima intrigirala umetnike svih grana likovne i primenjene umetnosti. Popadićeve kapije su zatvorene. One čuvaju intimu i mir institucija i domova koji se kriju iza njih. Iako nisu odškrinuta i ne otkrivaju šta se iza njih dešava, slikar nam daje naznake da tu teče život postavljajući sa spoljašnje strane različite  predmete ( bicikl, motor, slikarski materijal, drvene lutke… ) koji nam sugerišu da se tamo krije prošlost, sadašnjost i budućnost nekoliko generacija. Portreti, aktovi i prikazi žena u enterijeru i eksterijeru koje je vešto ovekovečio Ljubo imaju višeslojni karakter i simboliku. Čulnost, sofisticiranost, pulsiranje života i  eterična atmosfera počivaju na autentičnoj poetici autora kao dobrog posmatrača unutrašnjih bića portretisanih.

Nenametljivo i dosledno, Popadić  svojim talentom,poetikom,  širokim rasponom stvaralačkih mogućnosti , motivima i   temama koje obrađuje pobuđuje prisnost između svojih dela i publike. Sve slike su objedinjene u  monumentalnu i homogenu celinu ,čineći celu postavku impresivnom.

Tekst: Maja Škaljac Stanošević, diplomirana istoričarka umetnosti