Imre Kinski i Ottó Kaiser u okviru Nedelja mađarske kulture u Srbiji: fotografi koji su ovekovečili Budimpeštu
Izložba fotografija „Budimpeštanske priče – Budimpešta nekad i sad” predstavlja grad ovekovečen fotoobjektivom dva velikana mađarske fotografije: Imre Kinski i Ottó Kaiser biće prestavljeni beogrdskoj publici u Velikoj sali Collegium Hungaricum-a (Gračanička 14) u okviru Nedelja mađarske kulture u Srbiji u organizaciji Ministarstva spoljnih poslova i spoljne trgovine Mađarske i Ambasade Mađarske.
Jedan grad. Naizgled samo kamenje i ljudi. Ali iza igre svetlosti i senki kriju se male priče. Slike dva fotografa brišu godine i prikrivaju mesta. Fotografije Imrea Kinskog koje su nastale početkom XX veka a skoro 100 godina kasnije nastale fotografije Otoa Kaisera – pričaju gotovo identične priče. Dva „lebdeća” umetnička duha se isprepliću u budimpeštansku bajku, jer se s istim divljenjem i ljubavlju posvećuju „kamenu” i ljudima.
Dok se inostrana stručna literatura priseća životnog dela Imrea Kinskog (Kinszki Imre 1901-1945) koje je uništeno u holokaustu, kao jednakog sa delima Brašaija (Brassaï), Kertesa (Kertész), Lasla Moholi Nađa (Moholy-Nagy László) u Mađarskoj je samo nekoličina ljudi poznavala njegova besprekorna dela. Iako su se fotografije i publikacije Kinskog regularno obajvljivale u mađarskoj štampi, a njegove radove su objavili renomirani međunarodni listovi National Geographic i American Photography. Između tema koje su ga zanimale izuzetno je važan materijal, koji je uspeo da „ovekoveči” o Budimpešti. U teškim vremenima kutiju svojih negativa je poverio svojoj porodici. Ova mala kutija je uspela da se spase zajedno sa decenijskim bezvremenim trenucima i sećanjima na jedan potpuno nestali svet.
Kinski je bio pod snažnim uticajem modernih fotografskih trendova, stoga ga možemo smatrati najkonzistentnijim mađarskim stvaraocem nove objektivnosti. Pored gradskih fotografija „novog talasa” i žanrovske fotografije, takođe je stvarao fotografije sa motivima prirode, kao i makro-fotografiju. Njegova karijera prelazi iz „trojstva“ filozofa, biologa i fotografa u okvire birokrate, koje je za njega značilo egzistencijalno pitanje. Iako je dospeo na kvotu američke emigracione liste, nije uspeo na vreme da napusti Mađarsku i tako je postao jedna od brojnih žrtava fašizma.
Njegovi radovi su se samo pre par godina „probudili” iz sna „uspavane lepotice”. Od njegovih preostalih fotografija daleko više materijala se nalazi u Sjedinjenim Američkim Državama i Francuskoj, nego u Mađarskoj.
Oto Kajzer (Kaiser Ottó) rođen je 1953. godine, u malom mađarskom gradu Papi (Pápa). Nakon završenih studija fotografije, probao je da „upije” trikove i tajne fotografskog zanata u fotografskim radionicama starijh umetnika. Kasnije je radio za filmsku kompaniju, kako bi proučavao upotrebu rasvete, i igre senke-svetlosti. U međuvremenu je, kako bi osigurao svoju egzistenciju, prihvatio posao fotografa u većim gradskim magazinima, gde se bavio izdavaštvom štampe i knjiga.
Prethodnih decenija radio je kao fotoreporter, urednik fotografije, glavni urednik i osnivač više kulturnih i fotografskih stručnih magazina. Objavio je približno 40 fotografskih albuma i izlagao u više od 50 zemalja. Često radi sa piscima, pesnicima, muzičarima sa kojima sarađuje na esejima, i manjim filmovima. To „prijateljstvo” različitih žanrova ga je dovelo do toga, da u poslednjoj deceniji potraži stvaraoce mađarskog porekla u udaljenim mestima sveta, kako bi napravio njihove portrete. Uz podršku svog književnog izdavača uspeo je da pronađe 250 umetnika iz 15 zemalja.
Izložba će biti otvorena 5. decembra 2018. godine u 19 h i biće otovrena do 20 decembra, od ponedeljka do četvrtka u periodu od 9 do 16 časova, a petkom do 14 časova.
Foto: press