Mikloš Lukač, jedan od najprizantijih cimbalista sveta: U jazz muzici moramo upozanti različite stilske karakteristike koje posle „krojimo“

Mikloš Lukač, osnivač tria „Simbioza”, jedan od najboljih i najtraženijih cimbalista sveta, sa jedinstvenim stilom koji predstavlja mešavinu savremene klasike, mađarskog i balkanskog folklora i savremenog džeza, predstavio se sa nekoliko koncerata u Srbiji tokom „Nedelja mađarske kulture”.

Sarađivao je sa brojnim istaknutim džezerima (Čarls Lojd, Arči Šep, Kris Poter, Leri Grenadir, Erik Harland, Uri Kejn, Čiko Frimen, Herbi Men, Stiv Kolmen…), a dugogodišnji je član i internacionalno najpoznatijeg mađarskog džez sastava, kvarteta Mihalja Dreša.

Gostujući umetnik i član mnogobrojnih formacija, 2013. godine okupio je svoj sopstveni trio, sa Ištvanom Balo (bubanj) i Đerđem Orbanom (kontrabas). U okviru trija „Simbioza” predstavlja autorsku muziku koja oslikava njegova raznovrsna interesovanja.

Jedan ste od napriznatijih cimbalista na svetu. Da li je za bavljenje džezom potrebno klasično muzičko obrazovanje?
– Naravno da je bilo potrebno, budući da sam svoju karijeru započeo kao muzički izvođač klasične muzike i do dana današnjeg stvaram i „živim“ u klasičnoj muzici. Ali ipak mnogo toga je trebalo da naučimi. Kada sam diplomirao na odseku za klasičnu muziku Muzičke akademije, paralelno sam osetio „slobodu“ i samu srž slobode, koja je bila jako značajan faktor u mom životu. Oživeo sam instikte, koje sam osetio u svom detinjstvu i mladalačkom dobu. Mislim da klasična muzika utiče na izvođače, koji stvaraju i unutar jazz muzike, a takođe smatram da kroz klasičnu muziku izvođač može da stekne samu „spoznaju“ o instrumentu. I nakon što raspolaže adekvatnim znanjem, može da se prepusti čarima svojih instikta.

U kojim stilovima džeza ste se u karijeri okušali?
– Preferiram sve pravce jazz-a, pravi jazz muzičari moraju biti upoznati sa svim jazz pravcima. Sasvim druga strana priče je efekat direktnog uticaja na izvođača, tačnije impuls u kojem će pronaći svoje „lice“, svoja osećanja. To je vrlo važno. Kao što i u klasičnoj muzici morate naučiti različita razdoblja i pravce, tako i u jazz muzici moramo naučiti različite stilske karakteristike, koje posle „krojimo“ prema svom „licu“ i osećaju. I samim time mogu da stvorim sopstveni stil, naravno to se odnosi na sve umetnike, koji imaju afinitete prema istom, kao i potrebu za isto.

Vaša muzika je fuzija folklora, džeza i klasike. Koji stilovi se reflektuju u vašoj autorskoj muzici? Koja vaša interesovanja oslikava muzika koju stvarate i svirate?
– Osećam tu potrebu i uzimam inspiraciju iz različitih jazz pravaca. Prisutni su jazz, klasični i folk elementi. Folk elemente sam „nasledio“ zajedno sa svojim instrumentom, kao i sa svojim poreklom. Naime odrastao sam u romskoj porodici muzičara. Moj otac je i danas aktivni romski muzičar. Otkako znam za sebe i svoje detinjstvo, cimbalo je bilo uvek tu oko mene, dok se moje školovanje baziralo na klasičnoj muzici, a moja najveća ljubav i žvot je jazz muzika. Tako da možemo reći da sam simbioza sva tri pravca. Kada komponujem muziku, onda naravno koristim sva tri „elementa“. Pritom moram da znam koja su ograničenja i aduti mog instrumenta. Očigledno koristim jedno i drugo. Kao svaki dobar „kuvar“ koristim mrvicu jazz-a, mrvicu folklora, mrvicu klasične muzike, ali navedene sastojke ne koristim iz razloga da bih stvorio nešto kao „majstor“ svog zanata, već zato jer je sve navedeno već u meni. Možemo reći da su u svakoj mojoj kompoziciji proporcionalno prisutna sva tri muzička pravca.

Šta je karakteristično za trio „Simbioza” i pristup muzici i muziciranju?
– Muzički svet „Simbioze” karakteriše jedna misao. Kada sam oformio naš trio pre pet godina, prvenstvena misao je bila da želim što slobodnije da stvaram i što slobodnije da koristim svoj instrument. Za to je naravno bilo portebno naći partnere, kako bih svoju misao mogao sprovesti u delo. Pronašao sam ih u Đerđu Orbanu, kontrabasisti, i u Ištvanu Balou, bubnjaru. Sa dvojicom navedenih muzičara sam svirao već u više muzičkih formacija. Sa Ištvanom Baloom sviram već 18 godina u kvartetu Dreš, a sa Đerđom Orbanom sviram već 6-7 godina u triu Viktora Tota. Međutim znao sam da ako spojim dva nevedena muzičara zajedno sa mojom malenkošću u jedan trio, da će se roditi nešto što definitvino potrvđuje i jača moje misli i identitet. I uspeli smo. Izdali smo tri albuma za pet godina. Imali smo bezbroj koncerata – dobili smo mnoštvo nagrada. Na osnovu svih pozitivnih rekacija i na osnovu svega ostvarenog možemo reći da smo zadovoljni sa svojom formacijom, koliko možemo biti zadovoljni sa svime, jer jedan umetnik nikad nije u potpunosti zadovoljan sa svojim radom. „Simbioza” je nastala kao složenica cimabala i simbioze. Jednom delom se odnosi na muzičke pravce: ostvariti simbiozu jazz-a, klasične i folk muzike, a drugim delom na ostvarenje simbioze tri izvođača/umetnika. Dakle to bi bila esencija i filozofija tria „Simbioza”.

U svojoj muzici koristite i elemente balkanskog folklora. Da li mislite da su nam kulture slične?
– Naravno, koristim i elemente balkanske kulture, jer je cimbalo karakterističan instrument za balkansku muziku. Manje u Srbiji, ali znatno više u Rumuniji. U romskoj narodnoj muzici cimbalo predstvalja jednu „stepenicu“ više, možemo reći jedan poseban nivo. Kada sam prvi put sa svojih osam godina čuo najpoznatijeg cimbalistu na svetu, Tolija Jordu – nisam mogao da sakrijem svoje oduševljenje. Smatram da svi cimbalisti sveta moraju biti upoznati sa narodnom muzikom Balkana, Srbije i Rumunije, kako bi iz iste mogli crpiti inspiraciju. Pritom moramo imati u vidu da su mađarska narodna muzika i srpska narodna muzika dva različita pravca. Tu dakle postoji jedna granica, između Mađarske i Balkana, mislim prvenstveno na muzičku granicu. U Mađarskoj postoji jedan specifičan muzički pravac, koji nije karakterstičan za Balkan, ali je i to uticalo na mene. Tvrdim da jedan muzičar mora da bude što „otvoreniji“ za sve muzičke pravce, jer se samo tada može stvoriti u celosti sopstveni stil.

Sarađujete sa velikim svetskim imenima džez muzike. Kakav je status džez muzike i muzičara danas?
– U Mađarskoj postoji mnoštvo dobrih jazz muzičara. Možemo reći da postoje jazz muzičari svetske klase. Takođe smatram da jazz muzičari i jazz muzika uopšteno u Mađarskoj, nisu dovoljno priznati i to ne govorim samo iz toga razloga, jer mi „moramo“ da budemo uvek nezadovoljni, nego je to jednostavno tako. Uzmimo na primer mene, koji je je svojim „malim“ instrumentom i svojim „malim“ životom mogao da dospe na nezamisliva mesta ovog sveta i da nastupa sa nekim od najvećih imena jazz muzike: Čarlsom Lojdom (Charles Lloyd), Herbiem Hankokom (Herbie Hancock), Branfordom Marsalisem (Branford Marsalis), Kris Valtersom (Chris Walters). Moram da priznam da nekad osećam u Mađarskoj, da svi veruju da sam dobar muzičar, samo ako sam nastupao sa svim tim velikim imenima svetske jazz scene. Ali isto tako verujem da situacija nije samo takva u Mađarskoj, verovatno se to odnosi na svaku državu.

Kako ocenjujete mađarsku džez scenu?
– Ne mogu da budem pristrasan, kada se radi o jazz muzičarima u Mađarskoj, jer sam ubeđen da možemo da se takmičimo sa svim jazz muzičarima iz čitavog sveta – to samouvereno tvrdim. Trebalo bi više ceniti mađarske jazz muzičare u Mađarskoj, jer su oni predstavnici mađarske kulture u svetu. Kada sam nastupao u Karnegi Holu (Carnegie Hall) i Metropoliten operi (Metropolitan Opera), svake prilike su izgovarali ime Mikloša Lukača iz Mađarske – to nije samo moj ponos, već je to i ponos Mađarske. Na to bi ljudi trebali više pažnje obratiti u Mađarskoj, ali još jednom ponavljam da mislim da je situacija slična i ovde u Srbiji.

Foto: Zsofia Raffay