Samostalna izložba Žarka Aleksića, dobitnika Nagrade Dimitrije Bašičević Mangelos za 2020. Godinu predstavljena je u Salonu Muzeja grada Beograda do 5. aprila 2024.

“Onomatopeja pucanja” je nastavak umetničko istraživačkog projekta “Režim snova” kojim se ispituje kako medijske slike utiču na naša mentalana stanja. Sam naziv projekta upućuje sa jedne strane na doslovno podražavanje pucanja iz vatrenog oružja, a sa druge strane na metaforu psihičkog stanja.Fokus rada je na istraživanju iskustva generacija koje su stasavale devedestih godina, nedovoljno starih da učestvuju u ratu, ali dovoljno svesnih da budu izložene sistematskom strahu. Pitanja kojima se rad bavi je kako se pripadnici te generacije koja je prošla kroz puzajuću traumu i anksioznost vidljivu u svakodnevnom ponašanju, nose sa povećanom količinom stresa. Istraživanje je inspirisano čuvenim “kiki i buba” experimentom nearbitratnog mapiranja zvuk – oblik, koje ukazuje da različite etničke grupe, koje govore potpuno različite jezike imaju tendenciju, da u preko 95 posto slučajeva, pridruže reč “buba” zakrivljenom, a reč “kiki” nazubljenom obliku.

U pripremnoj fazi rada rađeni su intervjui kao prikladan metod za kvalitativna istraživanja i sakupljanje podataka, ali i takozvani metod „semplovajna iskustva“ pogodan za bliže i eksplicitnije specifikovanje dožiljaja. Autorovi sagovornci/e su prijatelji/ce sa kojima je odrastao, a ključni deo razgovora i reminiscencija na detinjstvo bilo je pitanje da glasovno probaju da proizvedu zvukove kojim su oni sami oponašali vatreno oružje koje su koristili tokom igre rata.

Postavka se sastoji iz zvučne arhive koja broji 22 zapisa podražavanja pucnja iz različitog vatrenog oružja rasporedjenih u prostoru tako da čine apstraktno bojno polje, neku vrstu simualcije vojnog trenažnog kompleksa koji indukuju klaustrofobiju. Posmatrači koji prolaze kroz site-specific instalaciju ujedno tvore

koreografiju duha koji luta kroz artificilajne predele imaginacije uslovljene auditivnim stimulisima aktiviranim i zapamćenim kroz podesćanja na lična iskustva i kolektivno medijsko bombardovanje ratom tokom perioda sazrevanja.

Međutim, ovde tema nije rat, već blagi oblik kolektivnog posttraumatskog stres sindorma koji se kroz mešanja dva naizgled isključiva pojma “igra” i “rat” stapa u svepristutnu anskisoznost.

Žarko Aleksić (1985, Knjaževac) radi u različitim medijima integrišući iskustvo, fotografiju, video, instalaciju i performativnost. Njegova postdisciplinarna umetnička praksa zasniva se na ispitivanju svesti, mentalne obrade i veštačke inteligencije: u vezi sa društveno -političkim problemima kognitivnog kapitalizma i sticanja znanja, obrazovanja, dematerijalizovanog rada i nadzornog kapitalizma, kao i razradom obrade podataka kao što su biomarkeri i korelacioni podaci prikupljeni pomoću naučnih mernih uređaja i društvenih mreža. Žarko je izlagao na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u Srbiji i inostranstvu. Trenutno predaje na Odseku za nove medije Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu.